Симо Матавуль
Симо Матавуль (Симо Матавуљ, 1852—1908) — сербский писатель-реалист, классик сербской литературы, автор очерков, рассказов и романов социальной и антиклерикальной направленности. Известен прежде всего сатирическим романом «Баконя фра Брне» (1892).
Цитаты
[править]Епископов в Далмации шесть, аббатов митроносных четыре, консисторий шесть, семинарий десять, благочиний сорок, приходов двести девяносто семь, капелланов сто тридцать три, монастырей семьдесят три, и в них две тысячи пятьсот душ монастырской братии. | |
Далмација има: шест бискупа, четири митроносна опата, шест каптола, десет богословскијех сјеменишта, четрдесет деканата, двјеста деведесет и седам парохија, сто тридесет и три капеланије, седамдесет и три манастира и у њима око двије хиљаде пет стотина манастирске чељади. | |
— «Баконя фра Брне» |
Несколько лет назад поссорился один из Ерковичей с соседом. Еркович, человек задиристый, ударил соседа; тот держал в руках топор, замахнулся он на Ерковича, однако быстро спохватился, повернул его обухом, хватил Ерковича по лбу и убил его. На вопрос судьи, почему он так поступил, убийца ответил: «Ей-богу, мне нисколько не жаль, что убил его; но я никогда бы не простил себе, если бы пролил его кровь, потому что их кровь даже в девятом колене крови просит» | |
Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом. Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај имао у руци сјекиру, па замахне оштријем пут Јерковића, али се брзо предомисли и обрне ушице, пак ушицама звизне Јерковића по челу и убије га. Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...“ | |
— «Баконя фра Брне» |
Космач к тому ж вроде был и самым порядочным среди своих земляков. Говорю: вроде, потому что наверняка не знаю. Он клялся, что никогда ничего ни у кого не украл, кроме двух коз у дядьёв, да и то еще до женитьбы и по наущению покойного дяди Юреты; однако ж и зврляне клялись, что на его совести по меньшей мере тридцать голов мелкого и крупного скота и немало монастырской утвари. Как тут рассудишь по справедливости? Несомненно, все это преувеличено как одной, так и другой стороной. Вероятно, так полагали и власти; разделив это число пополам и приняв во внимание, что житель Зврлева, «прихвативший» не более пятнадцати голов скота, вовсе не преступил границу честности и вполне достоин быть народным представителем, они назначили Космача зврлевским старостой. | |
Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано. Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели да он има на души бар ридесет грла што ситне што крупне стоке, и још многе манастирске ствари. Сад, ко би у том могао право пресудити? Одиста се претјеривало и с једне и с друге стране. Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није пријешао из граница честитости, те да може бити народнијем главаром. И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву. | |
— «Баконя фра Брне» |
Существуют ли домовые, колдуны, ведьмы, упыри, оборотни, бабы-яги и прочая нежить? | |
Има ли мора, видина, вјештица, вједогоња, здухача, гвоздензуба и осталијех утвара? | |
— «Злодеяние болтуна» |
С первого же взгляда становилось ясно, что это старый слуга, из тех, которые считаются скорее членами семьи, чем слугами, и которые говорят: «мы», «наш дом», «наша усадьба», — иной раз могут прикрикнуть на хозяина, а его детям влепить затрещину. | |
На први поглед могло се познати да је тај чово господско старогонче, од онијех што су више сматрани као укућани него као слуге, што говоре: "ми" "наша кућа", "наше имање", што смију обрецнути се на господара, а, борме, његову дјецу могу поњекад и ошинути. | |
— «Последние рыцари» |
Источники
[править]- Матавуль С. Последние рыцари. Избранная проза. Перевод И. Дорбы. — М.:Художественная литература, 1972